Već iz samog termina možemo bar donekle zaključiti o kakvom vidu terapije je ovde reč: regresna + terapija = vraćanje u prošlost psihološkim sredstvima. Vraćamo se samom uzroku i rešavamo problem tamo gde je nastao, čime se osujećuje njegovo ponavljanje u sadašnjosti. Odlazeći u prošlost, mi zapravo uzimamo sadašnjost u sopstvene ruke. Regresna terapija nam to omogućuje, budući da je zasnovana na jasnom i preciznom sistemu.

Kratak istorijat regresoterapije

Regresoterapija doseže do starih civilizacija Egipta i Rima, a njen istorijat možemo pratiti i kroz razvoj same misli o tome da li prošlost utiče na nas ili ne. U novije doba regresna terapija popularizovana je u posleratnim godinama, naročito posle II svetskog rata na području SAD (koje nije zahvaćeno ratnim vihorom). Regresoterapija pokazuje svoju učinkovitost u oslobađanju od ratnih trauma: ispostavilo se da traumu otpušta njeno vođeno (d)oživljavanje. Da bi se klijent vratio u traumu, većina terapeuta tog doba upotrebljavala je hipnozu koja sužava i fokusira svest. Hipnotička regresoterapija razvijala se u akademskim krugovima i danas je to najzastupljeniji oblik regresne terapije.

Pedesetih godina prošlog veka počinju eksperimenti sa nehipnotičkim metodama, koje koriste asocijativnu sposobnost uma da evocira prošlost. To je metod koji je praktikovao Andrej Dragomirecki, pionir nehipnotičke regresije zahvaljujući kome je ovaj metod zaživeo na području Čehoslovačke. Češka i Slovačka danas se smatrtaju baštinom nehipnotičke regresne terapije, a ujedno i zemljama sa najvećim brojem regresoterapeuta po broju stanovnika.

Šezdesetih i sedamdesetih godina, terapijska iskustva klijenata da zađu u prošlost koja doseže dalje od njihovog aktuelnog života objašnjavana su teorijom predaka: – Nije to sećanje na neki prošli život koji smo živeli, nego nasleđe predaka. Iz tih iskustava nastala je kineziologija (koja pokazuje da je istorija naše bolesti često starija od nas samih, da prati liniju predaka).

Vrste regresne terapije i šta sve razrešava ovaj metod

Zavisno od vste problema kojim se bavi, regresna terapija razvijala je dodatne tehnike i različite metode rada. Pokazala se efikasnom u rešavanju psihosomatskih problema, menjanju psiholoških obrazaca i unapređenju odnosa koje sklapamo, kako sa ljudima, tako i prema pojavama i stvarima…

Terapija preživljavanja

Od pedesetih godina razvija se psihosomatski pristup regresnoj terapiji. U terapijskom procesu traži se uzrok telesnog bola i bolesti, a fokus je na ljudskom telu. Regresnoj terapiji mahom su se okretali klijenti za čija oboljenja zvanična medicina nije imala objašnjenje. U posleratnim periodima, mnogi ratni veterani živeli su sa amputacijom, tvrdeći da osećaju boil ili bolest upravo u odstranjenim  ekstremitetima. To su situacije u kojima je prirodno tragati za nemedicinskim rešenjima. Regresna terapija tog doba nazvana je terapijom preživljavanja, jer je fokus terapije bio na otklanjanju bola, dakle, onog elementa koji ugrožava preživljavanje. Intenzivan bol može toliko da nam suzi svest, da to prouzrokuje besvesno stanje – stanje koje je blisko samoj smrti.

Terapija obrazaca

Ovaj vid terapije nastaje kao odgovor na nove potrebe klijenata koji primećuju kako im se određene životne situacije neobjašnjivo ponavljaju. Zašto iznova upoznajem iste ili slične ljude? Zašto se ponovo nalazim u sličnim okolnostima? Zašto jedan isti problem opet izranja na površinu? Uočivši određene životne obrasce, klijenti su tražili odgovore i tražili su izlaz iz tih ponavljajućih situacija. Kako za klijente, bio je to izazov i za terapeute, jer je rešavanje obrazaca zahtevalo uvođenje dodatnih terapijskih tehnika. To su okolnosti u kojima Patrik Balint razvija prenatalnu terapiju i terapiju detinjstva. Otkrio je da je u prenatalnom periodu zgusnut ceo naš život. Ako osvestimo to vreme, možemo razumeti i prekinuti ponavljanja unutar svog života. Slično je sa modelima ponašanja koje usvajamo u detinjstvu. Sve ono što su nam roditelji ostavili, ili ono za šta su nas uskratili, ili nešto što kao dete nismo razumeli –  ponavlja se u našem životu kao obrazac. Recimo da smo u detinjstvu prinuđeni da prerano odrastemo – usamljeni smo, roditelji nisu u dobrim odnosima, ne brinu o nama, ili, pak, preterano brinu i opterećuju nas raznim aktivnostima i zahtevima – gotovo je izvesno da ćemo se u zrelom dobu ponašati kao dete. Biće nam teško da postanemo autentični, sve dok ne osvestimo uzrok toga.

Terapija odnosa

Odnosi koje uspostavljamo obično nas primoravaju da spoznamo sami sebe. Najviše nas pritiskaju odnosi koji su nam najvažniji, a to su najčešće partnerski odnosi. Regresna terapija u stanju je da sagleda istoriju jednog odnosa od trenutka njegovog sklapanja, kroz sve razvojne situacije, iz čega je onda lako detektovati aktuelni problem, razumeti ga na dubljem nivou i isto tako otpustiti. Jedan od čestih uzroka nefunkcionalnih odnosa koji se pojavljuje u terapijskom radu sa klijentima je gubitak partnera u prošlosti. Rezultat tog iskustva ogleda se u načinu na koji sklapamo nove odnose:  strahujemo od bliskosti, da ne bismo opet proživljavali gubitak. Paradoksalno, to i biva uzrok novog gubitka! Ako dođemo do uvida kroz regresnu terapiju, otpustićemo taj strah, tako da se možemo posvetiti odnosu, a ne gubitku.

Foto: Pixabay