Živimo u kulturi u kojoj nema poštovanja prema detetu. Roditelj može postati svako, iz aspekta biološkog roditeljstva, ali malo ko ima emocionalne kompetencije za tu ulogu. Kao roditelji ili staratelji, ne možemo dati ono što nemamo. Kako da podržavamo detetovu autentičnost, ako ni sami nismo autentični? Kako da dete emocionalno nestabilnih roditelja izgradi zdravo samopouzdanje? Kako da bude bezbrižno i radoznalo, kada roditelji strahuju za njegovu budućnost? Kako da uči o svetu u koje je stiglo, kad je najčešća reč koja mu se upućuje ne?

Mnogi roditelji smatraju se vlasnicima svoje dece i vlasnicima njihove sudbine. Od dolaska na ovaj svet, od trenutka začeća, dete je izloženo negiranju individualne esencije s kojom dolazi. Pretpostavljamo da ono ne zna ništa, gledamo ga kao praznu tablu koju treba popuniti ili kao biomehanizam koji ćemo dobrim vaspitanjem programirati, pokazujemo ga kao lutku kojoj se svi dive, polažemo nade u to da će jednog dana izrasti u produžetak naših neostvarenih ambicija. Pričamo u prisustvu tog deteta kao da ono nije tu: – Ma, šta ono zna, baš ga briga, u svom je svetu. Zanemarujemo mogućnost da nam se rodilo dete koje na nivou duše može biti starije od nas, da ima više iskustva, razumevanja života, mudrosti. Na kraju krajeva, ne zanima nas unutarnja mudrost, vrednujemo isključivo intelekt kao najvažnije ljudsko svojstvo. Dete je intelektualno nerazvijeno, zavisno od našeg skrbništva, preživljavanje mu je uslovljeno našom voljom. Najbolje što može da uradi je da ćuti i povinuje se, sa zahvalnošću, jer: – Ja sam tebe rodila, ne ti mene, i biće kako ja kažem!

Kad se rodi, dete još uvek ima živa sećanja na pređašnji život, na društva koja je napustilo dolazeći u vidljiv svet, na misiju zbog koje dolazi u život. Uči kroz igru i putem otkrivanja, koristeći radoznalost kao prirodno svojstvo. Ali, suočavanje sa zabranama i vaspitnim metodama ima svoju cenu: – Ne trči, pašćeš! Ne diraj, uprljaćeš se! Pusti, ja znam bolje! Najčešće nas odgajaju ubice samopouzdanja i snova. Ako dete progovori o spiritualnim prijateljima (s kojima još uvek može da održava komunikaciju), to proglašavamo za nabujalu maštu koju treba skresati. Ako dete ne odustaje od druženja sa izmišljenim prijateljima, potražićemo stručnu pomoć, a najstručniji su upravo oni koji negiraju duhovne aspekte ljudskog postojanja i svako ispoljavanje duhovnog tretiraju kao poremećaj. Takvi poremećaji mahom su neizlečivi, jer samo nepostojeće bolesti nemaju leka. Dete je prilagodljivo. Ućutaće, naučiće pravila, igraće igru. Igraće toliko uverljivo, da će se na kraju i samo poistovetiti sa ulogom koju igra. Poverovaće u sopstvenu farsu, a sećanja na misiju obično završavaju u amneziji. Paradoksalno, žrtvujemo upravo ono zbog čega smo došli u život. Prilagodili smo se da bismo preživeli, a cena odrastanja je gubitak kontakta sa sobom. Rezultat takve trgovine često je osećaj ispraznosti, izneverenosti, besmisla, depresija, bezvoljnost, hronična dosada, anemičnost prema životu, nedostatak radosti… Uzoran život na automatskom pilotu, bez sebe. Bez ičeg autentičnog za šta bismo se uhvatili kao za spasonosnu slamku.

Naša jedinstvenost pokopana je negde u detinjstvu, bez posmrtnih počasti. Da bismo je ponovo otkrili, potrebno je da se vratimo tamo. Potrebno je da prekopamo sećanja, normalizovane traume, potlačene emocije. Talenti s kojima smo došli sigurno nisu umrli, samo su zatrpani naslagama osporavanja i preusmeravanja za naše dobro, prevaspitavanjem, zanemarivanjem, osudom na nepostojanje. Dete u nama još postoji, zaustavljeno u nekom razvojnom trenutku u kome nije bilo priznato, prihvaćeno, podržano. Kada kao odrasli dopremo do tog deteta u sebi, obično je to emotivan trenutak. Grlimo dete, govorimo utešne reči, činimo sve da se oseća sigurnim. Dete će nam se u prvom momentu obradovati, najzad smo došli da ga izvedemo iz tog mraka amnezije, a onda će, neminovno, da nam zamera: – Šta te je zadržalo tako dugo!? Znaš li kako mi je bilo u ovoj napuštenosti? Pričaće nam o bolu, izneverenosti, odbačenosti, kriviće nas (s pravom) i sabotirati u odraslim ulogama, u pokušaju da nadomestimo ono što smo propustili ranije. U tom procesu učimo da budemo dobar roditelj detetu unutar sebe. Jedino tako možemo biti bolji roditelji deci koju donesemo na svet.

Preuzmite besplatnu publikaciju na temu rada s unutrašnjim detetom kroz različite pristupe i upoznajte regresoterapiju detinjstva iz iskustava klijenata.